Представљена књига Очи у очи са историјом

Своје излагање уредник Петар Арбутина започео је цитатом о томе да добру треба веровати само онда када страда, а истини када је забрањена, те да је, према сведочењу блиских људи, Милентије Пешаковић био човек коме се веровало. То је био и један од разлога због којег је ова књига објављена. 

Гордана Пешаковић нагласила је да је њен отац веровао у бољи живот за човека, да је писао много и мудро, да је каријеру започео као новинар и да је остао аналитичар и хроничар друштва. Његове књиге из области економије превођене су на светске језике, писао је поезију, а аутор је и више од хиљаду чланака. Његова библиотека била је његово највеће благо, а поклоњена је Музеју жртава геноцида и доступна је младим научницима. 

„Мога брата Вељка и мене отац је васпитавао да будемо храбри и родољуби. Одмалена смо понављали речи мајора Гавриловића из Првог светског рата, приликом одбране Београда: ’Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из војног стања. Ви немате више зашто да се бојите за своје животе, јер они више не постоје. Зато, напред у борбу за отаџбину!’ Мој тата је живео свој живот на сличан начин. Увек је био за истину и правду, чак и када су због тога и он и његова породица страдали. Истина и добро за човека биле су његове најузвишеније вредности“, рекла је Гордана Пешаковић. 

Иван Миладиновић поновио је стару истину да је онај ко не не зна и не учи од своје историје осуђен на то да је понавља. Он је, говорећи о Милентију Пешаковићу, казао да је Пешаковић био уредник у листу Омладина, а водио је и часопис Економска политика. О судбини СФРЈ чувао је документе који су затим нестали. Његова књига Очи у очи са историјом прича је сведока минулог времена из прве руке, о догађајима и људима који су стварали послератну државу и који су почели да је разграђују. Брионски пленум из 1966. године, када је смењен Александар Ранковић, био је део те разградње, а добар део књиге говори управо о феномену Александра Ранковића, чија је смена започела још две године раније.  

Милентије Пешаковић био је учесник Другог светског рата и послератни шеф кабинета секретара ЦК Србије Јована Веселинова Жарка, саветник у српској влади и Извршном комитету ЦК СК. Био је сведок и протагониста многих драматичних догађаја у 20. веку – Брионског пленума, „сече“ српско-црногорских генерала након примене доктрине о „наоружаном народу“ као будућем језгру паравојних формација с којима је и почело разбијање СФРЈ.

У поглављу ове књиге названом „О себи“, Милентије Пешаковић написао је: „У периоду од 1975. до 1977. године прогонили су ме Јосип Броз Тито и Стане Доланц. Једва сам остао жив. Године 1977. полиција ми је однела из стана силну документацију, међу којом и око 5.200 страница копија мог ауторског текста: разне забелешке, извештаје, анализе, које сам исписивао за своје руководиоце док сам био на раду у ЦК СК Србије и ЦК СКЈ. Сви ти материјали, како ми је касније казао Петар Стамболић, сачувани су и налазе се у Архиву Србије и Архиву Југославије. Док исписујем судбине, крај живота неких особа, сећам се својих сељака, њихових коментара: седе за кафанским столом у биртији, испијају чокањчиће ракије које држе око грлића кажипрстом и великим прстом десне руке, принесу их устима, испијају гутљај по гутљај и тихо кажу један другом: ’Ама, тако је откад је света и века. Ничија не гори до зоре!’“