Представљена књига Последњи Руси виђени су у Београду

Према речима Петра Арбутине, ауторка упознаје Србе с Русијом, али и Русе са Србијом, и побеђује стереотипе који владају. „У томе је успела тако што ни на једно отворено питање није дала коначан и категорички одговор. То је добро зато што таквих одговора нема уколико они нису идеолошки и уколико не морају да једне или друге сместе у један прилично узан и нетачан контекст“, казао је он. Арбутина сматра да је овај роман покушај да се у параболи од сто година објасни како смо ми то живели заједно, шта смо једни другима давали и колико су нам, на неки начин, судбине биле сличне. „Јелена у ствари врло добро лоцира те кључне тачке, градећи конструкцију романа који је истовремено на типично руски начин распричан, а с друге стране врло концизан и доноси нам кључне дефиниције тог односа“, казао је Арбутина. 

Арбутина такође сматра да су идеје Срба и Руса о отаџбини обликоване емоцијама и да се до тих емоција долази управо стварајући овакве романе и покушавајући да у књижевности овековечите овакве приче. „Суштина је да је Јелена покушала да објасни све што нам се дешава на нивоу малих судбина, које велика историја садржи и препознаје као број, али оне су те које трпе велику историју. Ауторка је реконструисала једно време и једну епоху служећи се свим литерарним и књижевним стратегијама које су неопходне да би се једна овако комплексна конструкција створила“, објашњава Арбутина. „Овај роман је и за Србе и за Русе, који би требало да крену путем којим је кренула Зелинска да би увидели шта нас то интензивно зближава и у истој мери раздваја.“

На почетку романа Јелена Зелинска каже: „Ето такав је наш Београд. У њему није нужно јурцати и претварати се да сте презаузети, у њему се уопште не треба претварати. Тај град је реалан као и живот што је, он и јесте оваплоћен у камењу, дрвећу, вину, на столу и риби светлуцавог Дунава, химни самог живота.“ „Ово јесте роман о животу“, закључио је Арбутина.

Ауторка је на почетку казала да ово није њена прва књига о Србији. Ту је и трокњижје Моја прелепа Србија, Моја укусна Србија и Моја здрава Србија. Она је испричала како је дошла на идеју да пише књигу. „Путујући кроз Србију открила сам сасвим случајно кутију писама међу којима сам пронашла књижицу нота Алексеја Бутакова из 1943. године, из Нирнберга, из бараке број 6. То сам прихватила као поруку. Како сам и сама емигранткиња која је дошла у Србију пре 11 година, мени је све што се тиче судбине емиграната битно. Тада сам одлучила да је моја мисија да вратим ту музику на место које јој припада. Алексеј Бутаков је био син руског адмирала емигранта, и он је своју музичку каријеру започео као помоћник диригента у београдском Народном позоришту. Две године сам истраживала његову судбину и пронашла све што је остало од његових композиција. Прошле године у октобру, симфонијски оркестар Народног позоришта извео је концерт Повратак имена Алексеја Бутакова пред пуном салом у којој су били и Београђани и савремени руски емигранти. Ова музика је враћена на место на којем је почела његова музичка каријера. То је био најсрећнији дан у мом животу, зато што је то за нас, за савремене емигранте, најбитније питање. Ови људи су дали велики допринос култури, науци, образовању, архитектури. Као што је Петар рекао, то је оно што су Руси дали Србима. А Срби су белим Русима дали живот, дали су им пристаниште.“