Представљене књиге Клементине Суханов Гомбрович. Ја, геније, први и други том

У уторак, 24. марта, у Клубу-галерији Гласник одржана је промоција књига Клементине Суханов Гомбрович. Ја, геније, први и други том.

О издањима су говорили Милица Маркић, преводилац, Јасмина Ахметагић, професорка и књижевна критичарка, Мухарем Баздуљ, књижевник и Урош Ђурковић, истраживач сарадник Института за српску културу Приштина–Лепосавић.

Говорећи о Клементини Суханов, ауторки ове Гомбровичеве биографије која је уједно и њен докторат, Милица Маркић истакла је њен активизам, посебно у области женских права, као и посвећеност изучавању Гомбровичевог дела, коме је одана од најраније младости. Када је реч о Гомбровичевој позицији у Пољској, по њеним речима, он је класик који је био забрањиван, а затим поново штампан, а то што је увек био у опозицији, чини га необичним класиком.  

„Гомбрович је, налик Жиду, желео да његов живот буде његова књижевност. Тиштала га је форма, створена националност, којој се одупирао тако што је ’правио’ сам себе, и није хтео да буде грађанин другог реда“, рекла је Милица Маркић.

Најзначајнији део ове узбудљиве Гомбровичеве биографије, у коју је уложено много енергије и рада, по мишљењу Јасмине Ахметагић, јесте то што ауторка није укалупила писца ни у једну могућу категорију, није нудила готова решења, већ је допустила да се приповест о њему формира пред нашим очима, кроз чињенични развој његове стваралачке личности, његовог начина размишљања. Предубеђење да је био нарцисоидан она је релативизовала његовом позом, провокацијом. Јасмина Ахметагић уочила је парадоксалност Гомбровичеве позиције класика због тога што је прихваћеност и читаност постигао из сопствене субверзивности, из патње, која је само појачавала интензитет његовог живота. Он је био Пољак који је одбацивао општеприхваћене начине да се припада нацији, и који је тражио сопствени пут ка националности, ка европејству, кроз критику и опозицију.  

Мухарем Баздуљ је упоредио Гомбровича и Теодора Адорна, који су били обележени искуством Другог светског рата, избеглиштвом, и који су имали сличне ставове у односу на побуну из 1968. године, указивали на опасности повратка у варварство, у физичко насиље, коме је супротстављена култура као одустајање од варварства. 

Урош Ђурковић је запазио да је Гомбрович креирао посебну позицију слободе и неприпадања кроз блиставу књижевну стратегију, уочио је значај његовог односа према сексуалности, и према широј друштвеној динамици. Као што је казао, ова књига дочарава то како је Гомбрович откривао свет и како је свет откривао Гомбровича.

Књига Гомбрович. Ја, геније Клементине Суханов, двотомна, обимна биографија Витолда Гомбровича, почиње много пре пишчевог рођења, 1904. године, и завршава се његовом смрћу. То путовање пуно је загонетки и упитника, путовање из којег ће голуждрави властелински син израсти у снажног индивидуалца, самоувереног ствараоца који твори нови језик, филозофа и, напослетку, уморног човека који није дочекао ловорике које је заслужио. То је и путовање кроз пољске комплексе, кроз књижевност, историју, традицију, етику. 

Други том биографије Витолда Гомбровича почиње сценом наредног чина, постављеном у стану у Улици Венецуела 615 и кафани „Рекс“. Будући да је одлучио да остане у Латинској Америци, писац почиње борбу за превођење своје књиге Фердидурке. Тако у његов свет укорачује млади Алехандро Русович, једна од најзначајнијих личности његовог живота. Суочен са све већим материјалним тешкоћама, Витолд, који је већ прешао четрдесету годину, принуђен је да прихвати прво стално радно место и запошљава се као банкарски службеник. Преломни тренутак биће успостављање везе са париском Културом, која ће објавити одломке његовог Дневника и Трансатлантика. Гомбрович поново постаје писац који се чита, али ће му тек француски преводи његових књига и стипендијски боравак у Немачкој 1963. године омогућити да се врати у Европу – на палуби брода „Федерико К“. Напослетку, проналази мир и постаје старији господин из Ванса, који ишчекује Нобелову награду заједно са својом младом животном сапутницом Ритом Лаброз. Измучен астмом и срчаним тегобама, умире 1969. године, не дочекавши ту најважнију књижевну награду и остајући „најпознатији непознати писац”.

Изузетност ове биографије јесте у томе што се у њој не одражава само Витолд Гомбрович него и комплетна Европа, као и врење њене културе у 20. веку, у позадини компликованих историјских догађаја.