Представљен роман Саше Буђевца После ђаво јаше сам

У уторак, 21. априла, у Кафе-књижари Гласник представљен је роман Саше Буђевца После ђаво јаше сам. У разговору су учествовали Невена Живић, ауторка правописних водича, песникиња и лекторка у Службеном гласнику, као и Петар В. Арбутина, књижевни критичар и уредник књиге.

Невена Живић се осврнула на пренатални део живота главног јунака и тренутак његовог рођења, када ствари по први пут почињу да се дешавају мимо, па чак и против његове воље, нагласивши да од тог тренутка, као што и сам наслов сугерише, ђаво јаше сам.

„Овај израз аутор користи само једном, у сцени епског пијанства: ’Прва иде тешко, помогнеш јој мало. Стресеш се. После ђаво јаше сам’, али се он може тумачити као основна идеја не само главног јунака већ и целе генерације којој припадамо – генерације икс, која је одрасла између два света, између некада и сада, сведочећи настанку технолошких чуда, али никада не проналазећи своје право место у њима“, нагласила је она. „Зато смо били принуђени да то место створимо у себи и међу људима око себе, макар у духовном смислу, у простору где је неизвесност једина извесност. Научили смо да живимо с њом, не опирући јој се, већ је прихватајући. Постоји тренутак када ђаво преузима, када губимо контролу и препуштамо се току догађаја, судбини која управља људским животима“, објаснила је Невена Живић, додајући да зато не делује нереално прича о дворишту у предграђу Ниша шездесетих година, које за своје становнике постаје центар света.

„Испод његове калдрме радници су, приликом постављања водоводних цеви, пронашли кости и оружје из неких ранијих ратова (’У земљи која болује од вишка историје, плитки гробови су густо сађени’, каже аутор), а убрзо затим у том истом дворишту постављен је један од првих телевизора, око којег се окупљао комшилук да гледа кључне догађаје двадесетог века – слетање људи на Месец и прву Дебејкијеву операцију на отвореном срцу“, истакла је Невена Живић.

Према речима Петра Арбутине, роман осликава одрастање у Нишу, уз остатке старог поретка у којем су тетке и баке још увек правиле слатка и џемове, у којем су постојале станичне кафане, живела сећања на ратове и појављивале се избледеле слике новог времена, са аутентичним ликовима чаршије на Царском друму и ракијом као симболом мушкости и породичних лутања. Све то гради широку перспективу приче саткане од бола одрастања и искушења која израњају из ракијских флаша.

„Живот је сплет суза и смеха, болних сећања и успомена које се кроз смех ослобађају. Саша Буђевац није Џек Лондон, али његов јунак подсећа на Џона Барликорна, симбол алкохола и псеудоним Џона Грифина – Џека Лондона, којим је потписано прво издање Краља алкохола, својеврсног водича кроз алкохолне магле, као у Лондоновом аутобиографском роману Краљ алкохол, само што се ова прича одвија у Нишу. Многи можда неће ни приметити разлику“, истакао је Арбутина. Казао је такође да билдунгсроман није само прича о одрастању већ и прича о болу одрастања, што је присутно у подтексту Буђевчевог стваралаштва, додајући да верује да је Стеван Сремац данас жив и да ствара у Нишу, вероватно би писао налик Буђевцу, чији роман почиње пренаталним сећањем, а потом прати излазак јунака у свет који није по мери човека који одбија да се прилагоди. 
„Писац се постаје онда када се развије свест о погрешности. Буђевац је архитекта који пише, а његова урбана проза реконструише емоцију града и све оно што га чини. Писци често реконструишу време, али, како примећује Бела Хамваш, ми не живимо у историјском времену, већ у роману. Човек више научи од промашених људи него од античких филозофа, Сиоранова је мисао применљива и на ову причу“, закључио је Петар В. Арбутина.

На крају, аутор Саша Буђевац поручио је, уједно дајући савет младим писцима, да треба писати о ономе што се најбоље познаје, те да роман може бити све – осим досадан и оптерећен сувишним речима.