Препорука Маје Живковић

Офрље кроз Италију, Дезоријентална, Мадона у бунди

У први мах помислила сам да би требало да вам предложим од свега понешто: најоткаченији путопис, незаборавну преписку, мемоаре који бацају светло на сакривени свет, скандалозно искрене есеје о модерној уметности, роман који је измамио највише суза, да вам скренем пажњу на ауторе и ауторке који нам поверавају своје првенце – дирљиво искрене и аутентичне. Та замишљена шетња кроз мноштво Гласникових библиотека доводи ме до прве препоруке: читајте и оно што мислите да не волите. – Путописи? То је досадно. – Можда. Ако писац није Анри Кале и ако се путопис не зове Офрље кроз Италију. Не волите љубавне романе? Мадона у бунди Сабахатина Алија више је од тога, неочекивано присна слика трагичног судара светова. Укратко, допустите књигама да вас изненаде, подуче, засмеју, да буду ваши сапутници и подршка. Зато су и настале, уосталом, као новостворени светови који чекају да их истражите и населите.

Неки од тих светова које ближе упознајемо у књигама наших аутора данас су, на несрећу, у ударним вестима свих светских медија. Дезоријентална, првенац иранско-француске ауторке Негар Џавади, говори о Ирану из перспективе грађанске породице приморане да после исламске револуције напусти своју домовину да би спасла голи живот. Негар Џавади је на својој кожи искусила која је цена голог живота. Шта значи раскорењивање, губитак темеља – историјских, културних, породичних – на којима је тај живот био изграђен. Доследна приповедачкој традицији своје персијске домовине, ауторка магично сплиће хиљаду нити породичне, личне и националне историје у болну приповест која нам осветљава Иран као поприште борбе великих сила у чијој је интересној зони и као жртву сопствених режима, било Пахлавијевог било Хомеинијевог. Лични угао и судбина појединца, приповедачице, њених сестара и родитеља, који у Француској покушавају да покупе крхотине своје егзистенције, неизбежно нас воде до поистовећивања и саучесничке емпатије, јер нам ништа од тога није страно.

Подсетићу вас, на крају, и на препоруку Теофила Панчића, критичара прецизно-емотивних увида: „Детаљна повест породице Садр, која готово да одражава иранско друштво у малом, чита се као најузбудљивија културно-интелектуална хроника каква превазилази ’место и време радње’, и у којој ће и читалац са наших страна пронаћи значајне фрагменте властитог наслеђа, можда никада на прави начин освешћеног, осветљеног и промишљеног.“

Маја Живковић