Представљен роман Гордане Опалић НА ИВИЦИ ТИШИНЕ

У препуном Клубу-књижари Гласник у четвртак, 25. јуна, одржана је промоција новог романа Гордане Опалић На ивици тишине. О књизи су, осим ауторке, говориле књижевна преводитељка Оља Нићифоровић и уредница издања Весна Смиљанић Рангелов, које су публици приближиле књижевне, тематске и друштвене слојеве овог савременог психолошког романа.

Уводну реч одржала је уредница Весна Смиљанић Рангелов, подсетивши на досадашњи књижевни опус Гордане Опалић и изразивши задовољство што се управо овај роман појавио у издању Службеног гласника. Истакла је да одлука о објављивању није била заснована на претходним успесима ауторке, већ искључиво на квалитету самог рукописа.

„Мој први утисак, још након читања прве, недотеране верзије рукописа, био је – како је могуће да ово још нико није написао? Реч је о изузетно актуелном и потребном роману, чији су јунаци свуда око нас, а у којима препознајемо и делове себе. То је књига која читаоца подстиче да искорачи преко ивице тишине и потражи пукотине кроз које допире људскост“, рекла је уредница.

Говорећи о књижевним квалитетима романа, Весна Смиљанић Рангелов посебно је указала на пажљиво грађену композицију, слојевиту психолошку карактеризацију ликова и изражен филмски, готово кинематографски начин приповедања.

Књижевна преводитељка Оља Нићифоровић описала је На ивици тишине као „поезију преточену у прозу“, нагласивши да роман поседује изузетну сугестивност и богатство значења.

„Горданина тишина није само ћутање. То је наша неспремност или неспособност да комуницирамо, али и одлука да прећутимо оно најважније“, истакла је Нићифоровић, осврћући се на структуру романа подељену у целине Силуете, Зидови, Огледала, Пукотине и Одјеци, које симболично прате различита лица тишине.

Посебну пажњу посветила је галерији ликова који живе у истој београдској згради, свако затворен иза својих врата и сопствене усамљености. Као једног од најупечатљивијих јунака издвојила је Исмаила, мигранта, који постаје симбол усамљеног човека 21. века.

„Сваки лик овог романа представља један део наше личности. Оно што је посебно занимљиво јесте разлика између слике коју имамо о себи и начина на који нас виде други. Како прича одмиче, међу јунацима се успоставља све снажнија веза, а читалац постаје потпуно увучен у њихов свет“, рекла је Нићифоровић, додајући да роман обилује поетичним пасажима и дубоким интроспекцијама које остављају снажан утисак.

Говорећи о настанку романа, Гордана Опалић објаснила је да је полазиште за писање било управо време у којем живимо – време у којем људи деле исти простор, али не и блискост.

„Годинама живим у згради од дванаест спратова, а не знам како се зову моје комшије. Не зато што нисам друштвена особа, већ зато што нас савремени живот затвара иза наших врата. Унутар зидова водимо један живот, а чим пређемо праг – сасвим други“, рекла је ауторка.

Објаснила је да је желела да исприча причу о обичној згради, једном спрату и шесторо људи који на различите начине покушавају да буду примећени и виђени.

„Често оно што нам је најважније покушавамо да добијемо на погрешан начин, очекујући да други читају између редова. А понекад је довољно једноставно рећи – усамљен сам. Данас живимо у времену усамљених људи и управо је то основна тема овог романа.“

Ауторка је говорила и о различитим облицима усамљености кроз генерације, посебно се осврнувши на младе људе који значајан део живота проводе у дигиталном простору. У роману се зато развија и љубавна прича која настаје у виртуелном свету, где делује готово идеално, али се суочава са страховима оног тренутка када добије своју стварну, физичку димензију.

На питање који јој је јунак најближи, Гордана Опалић издвојила је управо Исмаила, нагласивши да емпатија не подразумева само разумевање других већ и њихово истинско уочавање.

„Људи на маргини друштва често постају невидљиви. За мене је један од најпотреснијих тренутака у роману када Анђела пита Исмаила како се зове и затим понови његово име. У том тренутку он осећа као да се враћа кући. Име постаје домовина – тренутак када вас неко види и призна ваше постојање.“

Говорећи о личном искуству доласка у Београд из мање средине, ауторка је истакла да јој је управо осећај невидљивости помогао да разуме свог јунака и да обликује једну од кључних порука романа.

„Морамо чешће да погледамо људе око себе. Да се запитамо зашто неко седи сам испред својих врата, зашто ћути, шта га боли. Можда је управо то први корак ка изласку из тишине.“

Промоција романа протекла је у атмосфери отвореног разговора о усамљености, емпатији и могућности да се у савременом свету поново успостави истинска људска блискост. Бројна публика имала је прилику да након разговора постави питања ауторки и учесницама промоције, а вече је завршено потписивањем примерака романа На ивици тишине.