Сеобе Црњанског, ситуиране у једну другу епоху и на друго место и Стевановићеви Нишчи два су велика национална епа, две до трагичности уверљиве, у уметничком смислу суште истине о српским лутањима, страдањима и потуцањима, које српске културне псеудоелите, прелешћене вашарском литографијом на којој су изображени, измаштани национално подобије и фиктивна постигнућа, нису умеле (или пре нису хтеле) ваљано да прочитају и разумеју.
Светислав Басара
Нишчи су свакојако најчуднија књига у новијој српској књижевности, књига која је у највећој мери израсла сва из овог језика и сва занесена његовом „сладошћу, милозвучношћу, небеском узноситошћу“, мада је, у исти мах, рекла и најсуморније истине о менталитету о којем тај језик сведочи. Овај роман спаја у себи готово све традиције уметничког приповедања, од средњовековног до реалистичког и модерног, али се ниједном традицијом не задовољава, него тежи да се изграђује према сопственим „правилима самосазданија“...
Љубиша Јеремић
Није проблем у томе што је Видосав Стевановић протеран из српске књижевности онда кад се сукобио с баналним национализмом који је Србију и одвео тамо где је одвео, него је проблем што се та пракса наставља, а то понајбоље говори да је баналност још на делу. А он је жестоко критиковао оно што не ваља у његовој нацији. Ако је неко национални писац, онда је то Видосав Стевановић.
Мирко Ковач
.jpg)
.jpg)
