У свету авангардологије Једноипооки стрелац Бенедикта Лившица је, по много чему, јединствена књига. Она је и прва права историја руске авангарде коју је Лившиц написао и објавио у времену када је руска авангарда била табу тема. Истовремено је и документарно-мемоарски текст о најбурнијим временима не само руског футуризма већ и осталих авангардних дешавања у руској ликовној уметности и књижевности. Ова књига може се читати и као нека врста необичног, узбудљивог романа у којем су главни јунаци ствараоци који су у свету уметничке, односно ликовне авангарде остварили најрадикалнији преврат, не само у контексту руске уметности него и у светским размерама. И није случајно што је у руској култури данас Једноипооки стрелац прерастао у култну књигу о руској авангарди, не само зато што је њен аутор трагично страдао у Стаљиновом гулагу, него и зато што је реч о заиста изузетном делу (у последњих десетак година ова књига је објављена у неколико издања, како на руском, тако и на другим светским језицима).
Српско издање Једноипооког стрелца (у одличном преводу Милице Николић) јесте артефакт посебне вредности, зато што је, неспорно, реч о занимљивом прожимању и стваралачком дијалогу ликовног рукописа са историјско-уметничком причом, и као да је нека врста остварења тестаментарног наума и самог Лившица о синтези два типа текста.
Гојко Тешић
Године 1933. Лившиц је штампао значајне „теоријске мемоаре“ Једноипооки стрелац, који нису само први покушај систематског излагања историје футуризма и његових теоријских постулата, већ и драгоцени документ о настанку модерне уметности у Русији и Европи, с акцентима на образлагању њене естетике и идеологије. Због тога су ови мемоари и названи теоријским, а поједине странице готово и не личе на жанр којем припадају, већ на целовито и систематско теоријско закључивање.
Милица Николић
.jpg)
.jpg)
