Поводом објављивања Јувеналових "Сатира", издавачког подухвата од прворазредног значаја, за Данас говори др Милош Б. Јанковић, који их је превео са латинског и приредио.
Издавачки подухвати, они прави, импресивни, ретки су у српској култури а, нажалост, уместо похвалних одјека најчешће их дочекује понека успут написана најава или још горе - тишина. У друштву у којем је ријалити потопио естетичке и етичке вредности, у којем високе тираже постижу књиге наркомана и убица, а издавачи се спуштају на њихов ниво објављујући их и рекламирајући као најчитаније писце, шта треба да траже врхунски подухвати чији је циљ да споје векове људске цивилизације, и антику оживе у овом времену, подсећајући колико је, иако давно створена, данас актуелнија можда више него икад.
Баш зато, и упркос томе, пред нама је књига која ту актуелност потврђује, која се управо може и читати као изазов, и као провокација упућена времену у којем српска култура (част изузецима, ентузијастима) тавори. Реч је о Сатирама Децима Јунија Јувенала Аквинског, (65. н.е - умро после 128. н.е), које је крајем прошле године објавио београдски Службени гласник. Јувеналове Сатире превео је са латинског и приредио Милош Б. Јанковић, и уз дословни превод дао и бројна објашњења и напомене. Ако занемаримо да књига има близу 1.400 страна, што је већ подвиг, објављивање Јувеналових Сатира је издавачки подухват од прворазредног значаја зато што се дело овог римског песника и сатиричара појављује на српском језику у првом интегралном преводу! Јувенал је написао укупно шеснаест сатира, нешто мање од четири хиљаде стихова у којима је приказивао римску стварност, оштро и у сентенцијама, уз моралне поруке.
Јувенала је раније на српски спорадично преводила Радмила Шалабалић, а тек 2009. у издању Федона из Београда и у преводу Марјанце Пакиж појавио се први целовити превод пет сатира овог писца. Српска култура, заправо, тек је сада добила комплетан опус Јувенала, а заслуге за то иду прво преводиоцу Милошу Б. Јанковићу, а потом Гласнику, уреднику књиге Милољубу Албијанићу, и Петру Арбутини - директору Сектора за издавање књига.
Милош Б. Јанковић који је превео Сатире је по професији доктор који је радио на Дечјој клиници у Београду и лечио децу са малигним болестима. Како каже за Данас, судбина га је онда одвела у Африку у којој је био педијатар десет година. Кад се вратио у Београд, видео је да су се ствари код нас јако промениле и да од ранијег посла нема ништа. Са великим ентузијазмом бацио се на сакупљање латинских и других изрека и мало, мало - током рада појавила би се и понека Јувеналова… "У једном тренутку реших да погледам подробније садржај његових сатира и оне ме зграбише као најзанимљивији детективски роман и више нисам могао да се од њих одвојим док их нисам све ишчитао. Није ни чудо да Амијан Марцелин пише да су чак и они који су мрзели да уче, пошто су прочитали пар текстова Јувенала настављали да их проучавају са великим жаром", истиче Јанковић, напомињући да је, одлучивши се на превођење Јувеналових Сатира, на преводу, објашњењима и напоменама радио око девет и по година. Данас, заражен превођењем са латинског, враћа се књизи латинских изрека коју је оставио да би се бавио величанственим Јувеналовим делом, предвиђајући да му и за њу треба још пар година рада. У шали каже да ће са многим непреведеним античким текстовима на латинском језику морати да се баве млађи нараштаји. Мада, додаје, "имам на уму бесмртно дело још једног римског песника, али - о том, потом!"

На које сте тешкоће наилазили при превођењу античког аутора на језик данашњице?
- Као што копија једне статуе или слике намеће бројне проблеме ономе који покушава да она буде што вернија оригиналу, тако је и добро превођење неког античког аутора на језик данашњице скопчано са још већим потешкоћама, посебно ако је то песник који у алузијама пише о поступцима давно умрлих људи о којима се ионако мало зна, и још више ако је и сатиричар који исмејава неког или нешто још мање познато. Ако је уз то писао и себи својственим језиком, и ако су до нас доспели његови рукописи вековима преписивани, мењани, непотпуни и оштећени, онда је јасно да је исправно преношење правих идеја таквог аутора модерном читаоцу један од најтежих задатака које човек може да има у књижевности уопште! Пошто је сатира по својој природи књижевни жанр у сталном покрету, авантура са непредвидивим оштрим заокретима и изненадним променама у наративу, тако и њен аутор мора да буде као вешт возач у тркама двоколица које сваки час прете да изгубе тло под коњским копитима или точковима док јуре по књижевном и идеолошком пејсажу Рима. А посебно ако нас вози тајанствена личност звана Јувенал, човек без лица, о коме ми не знамо ништа осим то да је лудо храбар и да користи неутабане, опасне стазе, којима се нико пре њега није усудио да лети! Примери за то су у већини сатира, а посебно у четвртој и дванаестој.
У "Сатирама" Јувенал беспоштедно осуђује корупцију у друштву старог Рима. Који је систем вредности који је тада владао у Риму, а за какав се систем вредности Јувенал залагао? На шта је највише усмеравао своју жаоку?
- Можда чувена Јувеналова изрека "хлеба и игара" најбоље одражава степен корупције који је захватио све римске грађане. Тај исти народ који је некада сам бирао људе за највише положаје у држави, диктаторе, конзуле, преторе, генерале и друге званичнике, сада само мисли на то да ли ће хлеб по царевој наредби да му буде дат на време како би утолио глад и задовољио свој стомак, и на циркуске игре током којих може да из себе истресе већину приземних страсти. Усмеравајући највише своју жаоку на порок, песник га је у својим сатирама приказао са жељом да и људи, који су се без икаквих кочница одавали разврату и криминалу, увиде своје мане и своју глупост и да се врате обичајима својих предака који су живели једноставно, одговорно, честито, праведно и са свим оним врлинама које су чиниле римско друштво, а и појединце у том добу, срећним.
Јувенал је своју књижевну оштрицу окренуо ка прошлости, и владавини Домицијана, док је - иако и њих критикује – знатно блажи према Трајану и Хадријану. Шта пребацује као грех Домицијану, а шта Трајану и Хадријану?
- Домицијана је убио завереник из сената, који је наредио осуду његовог помена и наложио Тациту, Плинију Млађем и Светонију да га оцрне као параноидног тиранина. Историчар Касије Дион даје другачију верзију догађаја. Неки данашњи историчари верују да је човек покушао да уведе ред у државу што, разуме се, није одговарало ондашњим дворским мешетарима. Док у седмој сатири Јувенал хвали Домицијана као покровитеља уметности и даровитих људи, у четвртој износи свој жал за временом које је Домицијан искористио за одстрел виђених људи у Риму, уместо да га је утрошио на бесмислице попут описаног иверка. Трајану је, као убеђен републиканац, морао да замери што је пренео на сенат, тј. на себе, и оно мало политичке моћи коју су до тада имали римски грађани, а Хадријану његову страствену и доживотну приврженост јелинској култури због чега је од народа добио погрдан надимак Граецулус (Мали Грк, Грче).
Иако је "римска књижевна култура сматрана зенитом цивилизације", сатира чини се није била много читана. Јувеналова поготову. Да ли зато што је био превише груб у критици? - Са доласком на власт диктатора Суле започео је у Риму период кад је јавно читање сатира постало по живот аутора опасна ствар и то време је трајало све до почетка тзв. периода пет добрих императора. Зато су тада Јувеналове сатире биле ишчитаване тајно, у кругу најближих песникових пријатеља, иако у целом Јувеналовом делу ми осећамо да се он не разрачунава с особама већ са пороком! Он је као неки искрен и приљежан учитељ који се труди да код својих ђака речима и прутом искорени лоше одлике пре него што оне узнапредују до зла, за које ће да буду кажњени суровим бичевањем.
Јувенал мане римског друштва слика најцрњим бојама, кроз слојеве митологије, филозофије, историје и књижевности. Каква је та "археолошка слика"?
- Важан део модерне археологије чини и античка историографија, а Јувеналове сатире просто врве од ње. Зато оне остају најснажнији критички осврт на римски менталитет у 2. в. по Хр. У ствари, оне су најобимнији документ о овоме који постоји. Осим тога, мноштво записа на маргинама Јувеналових сатира представљало је дуго основу за практично све средњовековно знање о античком периоду.
Јувенал није био филозоф, али је "горак и песимистичан" реалиста. Његове "Сатире" носе дубоку огорченост, чак и бес. Колико је истинито приказао стварност?
- Претпостављам да је честитим људима у свом временима било тешко да не буду огорчени и бесни кад су гледали шта се све догађа у њиховом окружењу. Зар није исто и у наше време, посебно у великим градовима? Јувенал је реалист и о ономе што је критиковао имао је непосредно искуство. Ако му се опрости извесно претеривање, својствено говорницима уосталом, његову искреност потврђује и његов приказ догађања у Риму, толико животан и пун карактеристичних података. Такође, Јувеналов савременик, песник Марцијал, описује исте ствари до најситнијих детаља. Па док је први моралист, увек у улози учитеља који жестоко осуђује пороке и глупости око себе, потоњи описује то исто без и трунке згражања. Иако то ради из потпуно другог угла, његов Рим исти је као и Рим Јувенала. Нема сумње да је у Риму било много домова у којима су живели честити и морални људи, који и нису учествовали у општој корупцији тог доба. Јувенал је у основи моралист приватног живота, али оног који се сам гордио да би био изложен погледу свих.
Јувенал је био "творац најоштрије римске сатире" и "последњи велики римски сатиричар". Какав је био његов утицај на каснију европску књижевност?
- У ствари, први прави римски сатиричар Луцилије, који је живео и писао током 2. в. Пре Хр, био је још жешћи од Јувенала, али друштвена клима је била таква да он није морао да се плаши освете оних које је критиковао. Хорације такође пише о Луцилију као неустрашивом критичару порока свога доба. Јувенал жали за тим временима кад је сатиричар могао слободно да пише, јер у времену у коме он живи и само помињање, бар оно јавно, тих старих сатиричара и те слободе, може да буде врло ризично. Јувенал – свестан велике опасности - и сам искрено каже на крају прве сатире: "Шта ми онда друго преостаје него да безбедно нападам умрле чији пепео лежи поред Фламинијског и Латинског пута?" Да, кажу да је са смрћу Јувенала престало тзв. Сребрно доба римске књижевности (које је дошло после тзв. Златног доба, тј. после смрти Августове), и да је цела класична литература с њим практично доживела свој крај. Што се тиче европских књижевних аутора на које је он имао утицај поменимо оне познатије: Клаудијана, Аузонија, Пруденција, Петрарку, Бокача, Шекспира, Свифта, Вордсворта, Рингама, Боалоа, Дридена, Поупа, Бајрона, др Џонсона…
Јувенал је чувен по својим сентенцијама: "У здравом телу здрав дух" ("… и храбро срце"), "Пресвето величанство новца", "Хлеба и игара", "Ово хоћу, ово наређујем, нека воља замени разлог", "Ко ће чувати саме чуваре?" Да ли су и оне допринеле да се и данас диви његовом делу? 
- Римљани су били практичан свет и концепт "уметност због уметности" њима је био непознат. Они су писали текстове како би неког нечему научили, а други су их читали да би из њих нешто сазнали. Тако је и Јувенал своје дело написао да би својим вољеним суграђанима указао на порок кога они најчешће нису ни били свесни, те да би се они затим замислили, покајали и променили набоље. Снага његових поука лежи у истини, а људи су је током векова препознавали и она је небројено пута прошла сито и решето моралног чула у срцу многих генерација и исполирала се у чувене пословице. Кад поменусте изреку "У здравом телу здрав дух", она је резултат олимпијског духа модерног доба заснованог на превари. У ствари, Јувенал при крају десете сатире пише да човек треба да препусти Богу да одреди шта је за њега најбоље и да се моли небесима да му подаре здрав дух у здравом телу! Разлика је велика, јер у изврнутом и баналном, модерном облику изреке испада да ако човек ради на томе да има здраво тело (обично се подразумева кроз спорт, теретане и сл) то гарантује да ће да има и здрав дух, док у оригиналном облику и једно и друго налази се у рукама Бога, а човеково је да му се искрено моли да му он то и подари!
Јувеналова популарност оживљава у време средњег века, у којем је важио за песника моралисту (поета ethicus), па и за златног песника (poetae aurei), потом у време ренесансе, и касније, све до данас. У чему је безвременост "Сатира"?
– Због обновљене популарности Јувеналових сатира настајали су бројни рукописи истих широм Царства од око 350-550. г. по Хр. Јувенал је био веома поштован у хришћанском свету током целог средњег века, посебно од периода Карла Великог па до 12. и 13. века, кад је његова слава међу образованим светом била на врхунцу. После првог штампаног издања сатира, око 1470. у Риму, оне су затим преведене на више језика пре него што су се половином 17. века појавиле на енглеском и касније доживеле велику популарност код британске публике и оне широм Британске империје и света. Ја верујем да је његова безвременост у томе што је са неустрашивом свесном исправношћу разобличавао пороке код људи, чија је богомдана суштина увек иста и који, као вечити глумци, само мењају одећу у бесконачној фарси која се зове живот - истовремено их подсећајући да они у срцу имају и духовне потребе и сталну чежњу за врлином!
Језик Јувеналов је и језик метафора, хипербола и гротеске. Можда је то био једини начин да читаоцу приближи тадашње порочно друштво у Римском царству?
- И данас, свако ко чита Јувеналове сатире може да види, као у некаквој чаробној кугли, право стање ствари у Риму његовог доба и имућне савременике огрезле у доколици, луксузу и разврату, који нам показују људску природу која се испољи увек кад не постоји страх од Бога (тј, страх од чињења небогоугодних дела). Зато је песник морао да користи понављање, ласцивне речи, пецкав хумор, гротеску и - пре свега - хиперболу, како би их разбудио јер многи нису били ни свесни да чине грех! Јувенал је сатиричар и његов задатак је (био и остао) да свим средствима укаже на ружноћу порока.
Коју бисте "Сатиру" издвојили, о којој сте најдуже размишљали? Која вас је пак задивила?
– Издвојио бих дванаесту сатиру јер је то једна љупка поема са стиховима од којих неки садрже јаку моралну снагу, а други дирљиве и срчане намере, а највише сам размишљао о шестој сатири јер је она скоро дупло дужа од следеће најдуже сатире. Задивиле су ме десета сатира о људским жељама и четрнаеста о примерима јер су пуне здравог разума и мудрости који, у овом времену зла, могу да заштите пре свега младе.
Књигу сте богато опремили детаљним коментарима и освртима на ондашње, и на садашње време. Чему нас античко доба учи?
- Већина издања Јувеналових сатира у историји била су намењена некаквој друштвеној елити. Моја књига је писана неелитистички, за све оне који воле да читају али из објективних разлога немају потребну количину знања из историје и др. Другим речима, углавном све оно што објашњава сваку сатиру налази се одмах испод превода у две врста фуснота - главним и споредним. Све то заједно чини сатире пуно лакшим за читање и разумевање. Ако бих, због недостатка простора, морао да издвојим најважнију поуку из антике то је да највише куле падају са највећим треском!

Анђелка Цвијић