„Сергије Лукач био је Прометеј српског новинарства, слободни мислилац, полиглота, господин и антибоем, мисионар спорта и здравог живота, који је посебно ценио спортско новинарство. Сергије Лукач био је Прометеј српског новинарства, слободни мислилац, полиглота, господин и антибоем, мисионар спорта и здравог живота, који је посебно ценио спортско новинарство. Несвакидашња личност, Мостарац и Херцеговац, филозоф журнализма, врсни новинар и ниновац коме се веровало, и који је сматрао да је потпуна информација услов и почетак демократије. Био је и омиљени универзитетски професор, који је поред журнализма, медија и комуникација предавао и живот, током двадесет година на Београдском универзитету. Чак хиљаду новинара, његових "беба", прошло је кроз његову новинарску и животну школу и слушало његов кодекс: "!" Сергије Лукач је био и пророк, који је предвидео следеће: "Новинара ће у 21. веку сачекати још жешћи притисци политичко-привредних силника. Они су одувек тежили да укину право на различитост и уведу монопол своје истине. Најмање желе новинаре који ће бити уста народа намењена ушима владара. Просто је цинично и несхватљиво колико је тиранима стало до доброг јавног мњења. Историјски су те бруталне силе побеђивале у понекој бици, али су на концу, као и свака диктатура лажи, изгубили ратове. Новинарски гебелси и њихови господари трају кратко." Недавно је у издању Факултета за спорт Универзитета "Унион - Никола Тесла" и Службеног гласника објављена капитална монографија "Сергије Лукач - Прометеј новинарства", чији аутори су Радивоје С. Петровић и Слободан М. Пенезић. Ово дело је по њиховим речима настало и као позив за отрежњење у време глобалног и парадоксалног тренда слабљења положаја новинара упоредо са комерцијализацијом медија, што све чини да је општи утисак да "новинарство умире". "Пред нама је, стога, и својеврстан позив за повратак професионализму, знању, истини и поштењу, свему што краси лик и дело Сергија Лукача, у мору манипулација и пропагандних наслага, које су, поред осталог, озбиљно уздрмале и статус једне лепе, корисне и некада надасве одговорне професије", кажу Радивоје С. Петровић и Слободан М. Пенезић. А овако је говорио Сергије Лукач о лепоти нашег позива: "Остају само даровити и отпорни. Наша професија један је од оних ретких послова у коме нема много приватног. Новинар је преко читавог дана ангажован. Ни једног часа текст који морате да напишете не оставља вас. Ви га пишете и док се возите у аутобусу или трамвају, пијете кафу и гледате празно кроз пријатеља који вам нешто прича, а ви размишљате о тексту који носите у себи. Ко није сваког дана радио један текст, не схвата и не зна како је то диван и, наравно, понекад и непријатан доживљај". Висока школа политичких наука прерасла је у Факултет политичких наука одлуком тадашње Владе СР Србије 12. новембра 1968. године и постала део Београдског универзитета. Био је то епилог разговора тројице професора: Најдана Пашића, Радослава Ратковића и Мирослава Печујлића са "првосвештеницима идеологије на партијском Олимпу", како их је Лукач звао. "Теоретичари на Универзитету увек су инсистирали на теорији, а с друге стране, новинари само на пракси. Професор Лукач визионарски је схватио да су ова два пута једини могући начин модерног образовања новинара", рекла је својевремено на представљању Лукачеве књиге проф. др Неда Тодоровић, његова асистенткиња и најближа сарадница на Факултету политичких наука. По њеним речима, међу оснивачима београдске високе школе новинарства су уз Сергија Лукача и Тому Ђорђевића, били и Ратко Божовић, Драган Стојиљковић, Мате Ореч, Мирослав Ђорђевић и Жарко Гудац. По мишљењу колега, Сергије Лукач био је идеалан новинар за магазин какав је НИН постао, мозак и симбол те редакције, а доласком из САД донео је искуства америчке штампе тог времена. "Ходајући Лукачевом стазом" настала је ова монографија о родоначелнику аутентичне српске школе новинарства, не само да би евоцирала сећања на једну изузетну личност већ и као путоказ не само почетницима у професији већ и онима вољним да раде на повратку дуго еродираног поверења у медије и новинаре. Ова књига представља резултат истраживачко-издавачког подухвата у оквиру којег су за одговорима на суштинска питања у области медија и новинарства заједно трагали појединци различитих искустава, генерација и ставова, али једнако заинтересовани за даљу судбину ове професије - од студената новинарства, преко професора и асистената журналистике, па све до пријатеља, студената, сарадника и савременикаСергија Лукача, такође различитих по годинама, али и по размишљањима. Истраживање је заједно са ауторима овог издања спровело шеснаест студената новинарства Факултета за спорт. Уз постојећу грађу из библиотека и медијских архива, о Лукачу се разговарало и с његовим студентима, колегама и пријатељима. Међу њима су и Неда Тодоровић, Слободан Рељић, Милан Милошевић, Ристо Чалија, Зденко Поп, Живко Андревски, Божидар Андрејић, Мирјана Аксентијевић, Олга Ацић, Живко Баљкас, Бранко Белић, Душко Богдановић, Ратко Божовић, Драган Бујошевић, Раде Вељановски, Југослав Влаховић, Предраг Вујовић, Зефирино Граси, Петар Игња, Јелка Јовановић, Драган Јовановић, Веселин Кљајић, Миломир Марић, Јованка Матић, Вида Огњеновић, Милојко Пантић, Петар Пеца Поповић, Живко Ратаревић, Љубомир Сарамандић, Миодраг Синђелић, Ружа Ћирковић, Небојша Ћурчић, Здравко Хубер и Светозар Цветковић.

Марина Вулићевић