У време блоковске поделе света, медији у једнопартијским социјалистичким државама су, сасвим оправдано, сматрани неслободним. Медији у развијеним капиталистичким државама су, опет, сматрани слободним.
Данас, две деценије после пада Берлинског зида, готово да нема никога ко се труди да размишља а коме није јасно да је слављена слобода западних медија била релативна и у доброј мери декларативна, једним делом истински гајена као компаративна предност у односу на непријатељски блок, а другим делом глумљена. Као што нема никога ко се труди да размишља а да му није јасно како су, нажалост, изгубивши источног догматског ривала, господари „западног начина живота“ изгубили потребу да релативним информативним либерализмом доказују сопствену супериорност.
У књизи Одумирање слободних медија Слободан Рељић даје слику новог света медијске неслободе, успостављајући убитачну паралелу између неспремности источноевропских медија да се суоче са крахом социјализма 1989, и неспремности западних медија да предвиде крах Волстрита 2008. године.
Ником није јасно куда води медијска неслобода која на развијеном Западу поприма карикатуралне размере, а која се у остатку света, који развијени Запад, пошто не може у ономе што је добро, у ономе што је лоше са трагикомичном оданошћу прати – претвара у карикатуру карикатуре.
Иако, природно, ономе чему нико не види решење, решење није кадар да понуди ни сам, Слободан Рељић је у овој књизи доказао да је способан да проблем лоцира на сажет, јасан и поражавајући начин.
.jpg)
.jpg)
