Реч транзиција представља једну од оних фамозних речи, које, кад уђу у употребу, постану толико популарне да се користе преко сваке мере масовно и често, и онда и тамо где им јесте и онда и тамо где им није време и место.
Такве речи најчешће царују сезону или две – а онда полако почињу да падају у заборав. Замењују их нове фамозне речи.
Реч транзиција, је међутим, много дуговечнија, јер је појава на коју указује дуготрајна, са тенденцијом да се претвори у перманентан процес, сличан некадашњој „револуцији која тече“. Реч се у овдашњем јавном говору одомаћила пре десетак година, а појава је у најмању руку двадесетак година стара, с тим што је у Србији и новонасталим ексјугословенским државама у првој деценији свог трајања називана другачијим именима.
Прелазак из једнопартијског социјализма у вишестраначки капитализам – а то је оно што под транзицијом подразумевамо – у свим бившим источноевропским диктатурама почео је почетком деведесетих, а због локалних специфичности на које није могуће накалемити готове, западне шаблоне, као и због узалудности питања који од различитих западних шаблона уопште треба да буде примењен, трајаће, вероватно, онолико дуго колико, на глобалном нивоу, буду трајали капитализам и парламентарна демократија.
У књизи Елита, грађанство и слаба држава Слободан Антонић, социолог и политички аналитичар, луцидно осветљава суштинске аспекте поменутог парадокса. Иако су најновији међу текстовима који чине ову књигу написани 2006. године, она данас, четири године касније, не губи на актуелности, што говори о квалитету написаног, али истовремено и о апсурдној бесконачности транзиције, која постаје самој себи сврха. Зато не чуди што је прво издање ове књиге одавно распродато и што се увелико продаје друго издање.
