Реч транзиција представља једну од оних фамозних речи, које, кад уђу у употребу, постану толико популарне да се користе преко сваке мере масовно и често, и онда и тамо где им јесте и онда и тамо где им није време и место. Такве речи најчешће царују сезону или две – а онда полако почињу да падају у заборав. Замењују их нове фамозне речи.
Реч транзиција, је међутим, много дуговечнија, јер је појава на коју указује дуготрајна, са тенденцијом да се претвори у перманентан процес, сличан некадашњој „револуцији која тече“. Реч се у овдашњем јавном говору одомаћила пре десетак година, а појава је у најмању руку двадесетак година стара, с тим што је у Србији и новонасталим ексјугословенским државама у првој деценији свог трајања називана другачијим именима.
Прелазак из једнопартијског социјализма у вишестраначки капитализам – а то је оно што под транзицијом подразумевамо – у свим бившим источноевропским диктатурама почео је почетком деведесетих, а због локалних специфичности на које није могуће накалемити готове, западне шаблоне, као и због узалудности питања који од различитих западних шаблона уопште треба да буде примењен, трајаће, вероватно, онолико дуго колико, на глобалном нивоу, буду трајали капитализам и парламентарна демократија.
У књизи Елита, грађанство и слаба држава Слободан Антонић, луцидно осветљава суштинске аспекте поменутог парадокса. Иако су најновији међу текстовима који чине ову књигу написани 2006, она данас не губи на актуелности, што говори о квалитету написаног, али истовремено и о апсурдној бесконачности транзиције, која постаје самој себи сврха.
.jpg)
.jpg)
