БИБЛИОТЕКА СВЕДОЦИ ЕПОХЕ

У развијању односа и сарадње са суседима и другим земљама, а посебно са интеграционим целинама, морамо се чувати оба опасна екстрема: како конфронтације тако и капитулације. Оба представљају пут без повратка. Политика конфронтације води у развој који се најчешће не може контролисати, што је противно принципу предвидивости у спољној политици. А политика капитулације спушта нас одмах испод прага равноправности са другим земљама и наше основне националне и државне интересе оставља незаштићеним и на вољу другима.

Зато водећа и трајна максима наше спољнополитичке стратегије мора бити: ни конфронтација ни капитулација. Само реална и одговорна, принципијелна и рационална, национална и интернационална спољна политика може нас заштитити од оба ова екстрема. Тај средњи пут је не само респектабилан него и једини могућ уколико желимо да будемо субјекат а не објекат у међународном животу.

Нема никакве сумње да би интегрисање Србије у ЕУ најбоље одговарало нашим укупним дугорочним интересима и циљевима. Због тога наше опредељење за чланством у ЕУ ужива најширу народну подршку. Али и за то постоје границе дозвољеног и висина цене која се мора платити. Од почетка процеса приближавања ЕУ као коначном циљу, морали смо прво у себи рашчистити а затим партнерима на Западу, посебно у ЕУ, јасно предочити да желимо да постанемо члан те престижне организације само под истим условима под којима су то постале и друге чланице. Другим речима, морали смо одмах одбацити било какву могућност подношења територијалне жртве за улазак у ЕУ. Пропуштањем да то на време учинимо, оставили смо утисак на ЕУ да нам до Косова и није толико стало и да би на крају процеса учлањивања могли и да зажмуримо над његовим губитком.