Српске књижаре и књижаре међу Србима Старчевић је поделио, мада неформално, на два типа. Једни су културни посленици који своју активност не узимају само као свакодневни посао него у њој виде значајну културну мисију. Они су, као и свуда у свету уосталом, мањина. Постоје и они други, који књижарство узимају као посао који се ни по чему не разликује од осталих. И једни и други имали су у своме времену значајну улогу у ширењу књига.
Старчевић је комбиновао хронолошки и биографски принцип при писању књиге Старо српско књижарство. Говорећи о књижарама, он се држао хронолошког реда, у зависности од региона о којем је говорио. Дајући биографије ових културних посленика, Старчевић се служио, већ према грађи којом је располагао, неколиким методима. Негде је, као у случају Каулиција, Возаревића, оца и сина Валожића, или Јеремије Караџића, давао широку историјску позадину, говорећи о општим културним приликама и начину трговине књигама у то доба. Као што се зна, књига се продавала уз осталу робу, на вашарима, ширили су је и растурали од врата до врата и од куће од куће, како ентузијасти, тако и трговци, претходница данашњих аквизитера.
Замишљена као нека врста малог лексикона, Старчевићева књига пружа рељефну слику једног релативног дугог раздобља и даје низ прилога без којих се не може замислити рад на синтетичкој историји српске културе.
Награда „Ступље“ за неговање српске традиције и православне духовности на 16. Међународном сајму књига у Бањалуци 2011.
.jpg)
.jpg)
