Мајкл Волзер, jедан је од најутицајнијих политичких филозофа данашњице, био је у среду 16. јуна гост у клубу – књижари – галерији Гласник, где су представљене његове књиге Праведни и неправедни ратови и Морал и прљаве руке: филозофија, политика и рат.

О књигама су, поред аутора, говорили и Илија Вујачић, Јован Бабић, Слободан Дивјак и Петар Бојанић.

Књига Праведни и неправедни ратови у издању Службеног гласника је, према речима уредника Вујачића, „класично дело из политичке етике, које је радикално преиначило начин на који мислимо о рату“. Бабић је оценио да је реч „о најзначајнијој Волзеровој књизи која ће надживети време настанка“, с обзиром да је „већ данас прошло више од 35 година откако се појавила, а она је актуелнија него икада раније“.
Почев од атинског напада на Мел до масакра у Ми Лају, преко ратова вођених на Балкану, до првог ирачког рата, Волзер у овом делу испитује морална питања која се тичу теорије ратовања, ратних злочина и пустошења. Он испитује многобројне сукобе, као и сведочанства оних који су у њих били укључени на најнепосреднији начин – као учесници, доносиоци одлука и жртве. Волзеров став је да су оправдане хуманитарне интервенције, у циљу одбране оних над којима се спроводи тиранијa и да су овакви ратови слични онима који се воде у циљу самоодбране.

У текстовима који се налазе у књизи Морал и прљаве руке: филозофија, политика и рат чији је издавач Албатрос Плус, разрађују се различити аспекти теорије „праведног рата“.

Дивјак је констатовао да је реч „о моралним проблемима које производи вођење рата“, пре свега о „преузимању одговорности за вођење рата у коме ничије руке неће остати чисте“.
Анализе у овој књизи су, наиме, вођене класичним етичким проблемима прљавих руку – доношења тешких одлука које погађају интересе других људи. Поред тога, ту су расправе о многим другим проблемима, како класичним, тако и савременим: жртвовању за државу, тероризму, тираноубиству, револуцији, односу религије и политике, национализму, праву на самоопредељење итд.

На питање присутних новинара како види ратове на Балкану током деведесетих, Волзер је објаснио да је „као умерени левичар, свесрдно подржавао концепт мултиетничке и наднационалне федерације каква је била некадашња Југославије“ и да је зато „био збуњен и тужан када је почело њено растакање и истовремено изненађен брзином којом су европске земље почеле да признају отцепљене републике“. Међутим, током рата у Босни, за који је рекао да га је посматрао онако „како су га западњачки медији презентовали, а посебно после Сребренице“, он је, како сам признаје, под утицајем медијских извештаја, подржао интервенцију међународних снага у Босни. На питање како види бомбардовање Србије, он је такође признао да су његови, и ставови многих интелектуалаца на Западу и тада били инспирисани сликама које су претходно добијали из Босне. Волзер је, међутим, нагласио да је он тада указивао на то да се на тај начин „неће решити питање Косова“. Он је, ипак, додао да „у принципу подржава стварање нових држава, уколико је то воља већине“. Овакав став, аргументовао je и својим залагањем за државу палестинског народа, иако је и сам Јевреј, и његовим залагањем за давањем неког вида аутономије Курдима у Турској.

Волзер такође не крије да није пацифиста, јер сматра да је та идеја дефинитивно пропала појавом немачког нацизма. „Оправдани су ратови који се воде због ослобођења од стране окупације или свргавања бруталних режима тираније“, сматра Волзер. Додао је и то да су „неправедни агресорски ратови или ратови ради очувања режима тираније, јер они нарушавају право неке заједнице на самоопредељење и успостављање властите владавине“.

Волзер, професор емеритус на престижном Институту за напредне студије универзитета Принстон у САД, истовремено је и један од 100 најутицајнијих светских интелектуалаца према мишљењу читалаца часописа Foreign Affairs и Prospect magazinе.